Институт за међународну политику и привреду био је домаћин научне трибине „Осамдесет година Уједињених нација – између правде и неправде”, која је окупила угледне међународне правнике из академије и праксе. У својству панелиста, своја запажања о разним сегментима деловања система УН поделили су проф. др Борис Кривокапић са Правног и пословног факултета Универзитета „МБ”, проф. др Бојан Милисављевић са Правног факултета Универзитета у Београду, проф. др Небојша Раичевић са Правног факултета Универзитета у Нишу, мр Братислав Ђорђевић, амбасадор у пензији, др Марко Новаковић, виши научни сарадник у Инситуту за међународну политику и привреду, и др Јелица Горданић, научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду. Дискусијом је модерирао др Душко Димитријевић, научни саветник у Институту за међународну политику и привреду.
Почев од претпоставке да, упркос бројним кризама, изазовима и донекле изневереним очекивањима након осам деценија свог постојања, не постоји бољи чувар међународног права од Уједињених нација – дискусија је покренула бројна питања о правцима и механизмима деловања УН у међународноправном домену. Допринос кодификацији и прогресивном развоју међународног права од стране Комисије за међународно право, као и допринос његовом правилном тумачењу кроз јуриспруденцију Међународног суда правде, истакнути су као главна заоставштина УН током протеклог времена. Овакав залог посебно је видљив у неким од најважнијих области општег међународног права, а посебно у домену интернационализације људских права, која је – на крилима Повеље УН – свој пуни замајац добила Универзалном декларацијом о људским правима из 1948. године, и бројним конвенцијама о људским правима које су касније уследиле.
Са друге стране, указано је и на то да однос УН према међународном праву није увек конструктиван, нити доследан. У том смислу, посебно је скренута пажња на проблем „ћутања” на тешке злочине које су починили припадници мировних мисија УН, на опструкцију интерних правила и процедура у условима међународних криза, што је, између осталог, било видљиво и приликом деловања институција УН у условима југословенске кризе. Коначно, дат је осврт на садржај и перспективе Пакта за будућност, уз опаску да амбициозно постављени циљеви овог документа – у савременим условима остављају утисак „изградње куће од крова”, као својеврсни заобилазни пут наместо решавања суштинских и фундаменталних питања која у континуитету оптерећују деловање УН.
